ĆUTANJE O TIŠINI za jednu gospođicu

Još kao veoma mali
počeo sam da dotičem prste sveta
usijanim ringlama.
I već tada sam mu poslao jasnu poruku
da ću izrasti u nešto
što će ga neko vreme žuljati.

Drukčije nije ni moglo biti.

Treba da znate, draga moja,
da ja nisam satkan od svilene
klizave romantike.
Mene su isklesali severni vetrovi
od jednog prastarog okamenjenog vapaja.
Ja sam rođen kao atom tišine
u praskozorje sumraka
himne čovečanstvu
u čije ime
danas
i sam darujem krila
ehu svoga porekla.

Neslućene daljine približih u sebi.
Bezbrojni horizonti prelamaše se kroz prizme
ožednele večnosti.

I samo još ovo da znate,
na mojoj glavi, obrasloj u gusti šiprag sna,
počeše da rastu pravi pravcati rogovi,
ali sa vrhovima na unutra.

Meni, draga moja, ne predstavlja teskobu
to što živim zarobljen u peščanom satu,
kad ja uvek mogu
da se uz mlaz peska
što se sa naizgled omeđenih nebesa cedi
uzverem kao uz konopac.

Moj jedini bol ispod grudne kosti
potiče od toga
što mi se krv gruša od vrčeva samoće
koje iskapih u svoje nemo ime
ni manje
ni više
nego do dna.

I sad moram tako
da ćutim o tišini
iz punog grla
na sav glas.