Mi

Opet si bila tu
i otišla.
Ostao je samo eho sna
koga će gluvi zidovi našeg malog stana
ugušiti jastukom
na spavanju.
Jer ti nisi tu
i to nisi ti.

Ja sam sam sa ništavilom
koje me iznutra ždere.

Izbezumljen tražim te
u obrisima jave
na svim onim mestima
gde smo krišom gledali
raspad braka
prostora i vremena.

I opet mi izmičeš...

Zarobljen u svojoj uobrazilji
lutam...
Pomozi mi!
Gubim se! Gubim te!
Ko smo mi?
Ti si ja - ja sam ti.

Ne dam sebi da pobegnem,
al' ti opet uzmičeš.
Zatvaram oči i budim se.
Osećam miris tvoje kose.
Pratim te. Vodiš me.

U magli prvog sastanka saznajem...

Znam da su ti odsekli krila,
anđele moj mili!

Supermen?

...A duvalo je.
I smetovi entropije
taložili su se u mojim kostima,
isto kao kad se ada iz blata rodi.
Reka, boje žute gline,
prepuna mulja,
tekla je ispod mojih nogu.
Prepoznajući tačku nagomilavanja univerzuma u sebi,
igrao sam se sa zmijom.
Bila je boje cipela
i smrtno zaljubljena u moju nadlanicu
kojom sam je čikao.
Opkoračena mojim bezrazložno svekolikim samopouzdanjem
tromo je vrebala momenat da nasrne na moju ruku,
kao da je ona mene sanjala,
a ne ja nju.

Reših:
Svemir se menja iznutra.

IN MEMORIAM

Korali soli nicaće u jednoj dalekoj pustinji
trudeći se da dotaknu
crvenu mudrost uzvodnih vetrova
što jednom i nikad više
odsviraše svoje raštimovane molske koncerte
za dva probušena akordiona.
Ali ti si mrtva
i mrtva ćeš ostati
dogod Sunce bude vatra,
a ne voda.